МОНАШТВО

Људи садашњега времена не разумеју, не цене, и висе од тог, осуђују монаштво. Оно је мржња према животу; оно је мржња према човековој природи, према природној човековој радости, и зато противречи Јеванђељу, тј. Благој и радосној вести, објављеној свету хришћанством, ево шта се слуша сад и то не ретко. И многа друга оспоравања чујемо против монаштва, то је у наше време највише распрострањено. Та оспоравања се највише распрострањују образованим људима, али проникнувши у новине, листове , брошуре, узнемиравају и многе просте у вери.
Примећивали сте да многи из мушких и женских манастира посебно поштују Богоматер као пример монашке девствености, целомудреној чистоти, кротости и послушања вољи Божјој.
А зна се да је Она и Дјева и Матер. То чудо као да се понавља у монаштву; , одрекавши се брака, сачувавши девственост, монаштво , истинито, хришћанско, не презире благословенога брака и благословенога од њега рођења деце. Тако и Спаситељ не имавши деце, ипак милује, благосиља децу, тај плод брака. Прво чудо чини у Кани Галилејској, на свадби, где је и Он Сам био једним од учесника породичне свечаности и почасним гостом. Примећивали сте, даље, у част каквих свештених догађаја живи монаштво старих и поштованих наших обитељи. Рођење Претече; Зачеће Пресвете Богородице; Рођење Богородице; Рођење Христово. Шта је то? Мржња према животу ? Мржња према породици или према продужетку рода човечанског. Та, тако рећи, индиректна указивања, већ говоре непредубеђеном човеку о томе, да монаштво не може бити непријатељ и животомрзац.
Одакле такве тужбе и тужиоци? Где су корен и извор толико жалосног залуђивања и неразумевања?
Тужиоци не дозвољавају себи ни један леп начин замислити се у тако велико јављање, као што је монаштво , које је савремено, у лицу Богоматере, Јована Крститеља, ап. Павла - савремено самом хришћанству, будући освећено и благословено пре свега и самим Христом.
Хришћанство свеопшта истина. Исус Христос , Његов оснивач и Предмет вере хришћана је савршени Бог и савршени човјек. А ми, људи, сваки из нас не савршен и не може бити створењем свеобухватајућим. И Зато сваки одељени човјек може усвајати само једну, било какву, или неколико страна у хришћанству у достојној и довољној дубини и пуноћи. Сво хришћанство нико не може објаснити.
Једни примећују и цене , тзв. У науци, метафизичку страну хришћанства. Не може човјек умаћи од познатих питања, као што не може умаћи од самога себе. Та питања називају се питањима вишег поредка о Богу, о свету, које место у том свету заузима човјек, шта је то човјек, одакле он, шта је његова савест , од куда у њој разлика добра и зла, где је од греха спасење; од тих питања, којим је увијек био заузет човеков ум, не можемо побећи. И заиста хришћанство нам на сва та питања даје јасне одговоре, на које се наша душа, по природи хришћанска, одазива радосном сагласношћу која нас испуњава утјехом и блаженством. И све што је овде није цело хришћанство, него само једна страна њега.
Други виде у хришћанству високо, чисто етичко учење толико дубоко, да за вријеме које је прошло од првих проповеди Јеванђеља до наших дана, у области етичког учења, буквално нико, нигде, никад ни на једну црту није могао добавити било шта више и савршеније,од тога што је речено хришћанством. И опет , све је то само једна страна хришћанства.
Сада се сагињу пред великим преображавајућим животом људи тајном силом хришћанства. И заиста , хришћанство је, не вањским преуређивањем живота, него вечним духом вере и љубави и општења с Богом и са Христом, побеђивало и побеђује зло и несавшенство света. Реформише љеде тим дубоким и смелим преобразовањем људских душа, које Спаситељ у својој причи сравњује с мало квасца, који подиже тесто. И то је истина, али опет овде није цело хришћанство него само један део њега.
Монаштво узима из хришћанства његово најбитније као религије, као општења с Богом. Монаси су људи који посебно и опрезно и заоштрено схватају и осећају силу греха у људима и његову погубну опасност за свет. Грех је рађао и рађа смрт. Ако монаси говоре о смрти и чак помишљају више на смрт него на живот : зар је то мржња према животу? Није ли супротно, није ли то знак истинског и високог сазнања вредности садашњег неповређеног живота? А ти, који прећуткујеш о греху, о њреговој тежини, о смрти духа тела, и говоре само о љубави према животу, не јављају ли се они људима болесне и опасне једностраности? Савки час, сваки минут, смрт о себи напомиње и говори не мање силно него живот.
Монаси су људи који су сазнали грех и његову погубност у себи и човечанству. Они разумеју и осећају да је Христ пострадао за све грехе, прошле, садашње и будуће, и да је страдањем искупио грешни род човечански. Представљају својим душевним очима Христа Искупитеља непрестано и свугде. Монаси су они хришћани који понављају и испуњавају речи апостола, ништа неће да знају у свету осим Исуса Христа и Његовог Распећа, Спомињи господа Исуса, распетог у време Понтија Пилата те речи ап. Павла његовом ученику и чаду вере и послушања, Тимотеју, звучи као вечна заповед хришћана.
Од тада се моле монаси пред Распећем; од тада је крст најважнија , најнеопходнија и најизразитија припадност пострига; крстови од дрвета, камена, злата, сребра, кости јављају се монашком проповеђу самих себе, другим људима и целом свету.
Монаштво дубоко залази у сазнање господсвујућег над људима греха, и не само на људима, него над целим светом. То што обично сви хришћани заборављају, монаштво чува и памти.
И зар је то мржња према животу? Не. Овде је истинска љубав према животу, сједињена с жељом свепокорном и свеобухватном, направити живот слободним од греха.
Од тада се у монаха види дирљива бојазан греха у делу, речи, помислима, тај страх и брига да се и према доброме делу, речи, помисли, не присаједине дух сатанске прелести, грешног самодовољства, гордог самољубија. Од тада се у монаха чују речи искушење и враг и слично што изазива добродушни смех, али и злобни подсмех од стране људи света који су се већ давно претворили у ручак туђину, (ђаволу) али то не примећују.
При таквом расположењу, када се у монаха сва душа испуњава сазнањем греха, са жељом ослободити свет од греха, има ли могућности и времена размишљати о себи, тим више о весељу и задовољствима света?
Тада се природним сам по себи јавља пост; природним се јавља продужена молитва, усрдна, покајна молитва и за сам тај свет који у злу лежи. Како је дубока потребност верујућег срца које тражи Богоопштења, и у том Богоопштењу снаге против греха и врага. И нормално бива одрећи се од своје воље, јер је она , из искуства знамо, савитљива према греху. Одавде је имонашко послушање према Богу , Цркви и даним од цркве руководитељма, главна добродетељ монаштва. Природнимпостаје у монаштву и одрицање од тјелесне похоте и борба с њом јер је некада Ева у похоти нашла прави повод за грех. Природним и неопходним јавља се, на крају, та дубока смиреност, с једне стране, и страшна бојазан гордости с друге стране, што се види у сваког доброг монаха. То је зато што је у гордости почетак греха, и што се гордост јавља најопаснијим саветником за човека.
Зар је у свему томе мржња према човековој природи? Не, него је овде чак обратно, љубав према тој природи, сједињена с жељом, видети природу човека у њеној првоствореној од Бога поклоњеној лепоти.
Греховно падање човека, с једне стране, и искупљења човека Спаситељем, с друге, је граница монаштва у области догмата.
Монаштво жели ући у подвиг Христов. Оно узима бреме Христово и жели тесније здружити се с Његовом искупитељском жртвоми служењем. Није ли одавде у монаха и то често здруживање са Светим Тајнама Христовим, Телом и Крвљу Спаситеља, на висини подвига који се ради сваки дан по потреби?
Љубав према бесмртној лепоти добродетељи, с једне, и бојазни греха, с друге стране, је граница монаштва у области моралног живота. А над овим : љубав према Богу и љубав према свету који гине од греха, да га избави од греха и приведе Богу, по знању истине и спасења, ево суштине монаштва.
Ко не разуме све то , тај не разуме ни хришћанство. Ко не воли и не поштује монаштво као благородни плод и цвет хришћанског живота, тај је далеко од Православља, и више од тога, није прешао границу те вере оп којој апостоли говоре: Ђаво верује и трпи... Ко није знао какво значење има у хришћанству аскетизам, подвиг, самоодрицање, самопожртвовање, тај чак не зна азбуку хришћанства. Ко понавља да је монаштво непријатељ сваке радости , тај не зна о тој радости о којој је говорио Спаситељ апостолима у нај теже и жалосне моменте: Радост ваша испуниће се, и радост вашу нико неће узети од вас.
Да, много је радости у монаштву, но да би је познао и испитао, треба искусно проћи пут његовог подвига. Зар ту радост и мир не осећају богомољци који долазе у манастир? Зашто стреме они у манастиру? Погледајте и на саме монахе у манастирима; они су љубазни, добродушни, не ропћу, ни за било какве земаљске радости неће променити своју монашку духовну радост.
А тамо за зидовима манастира, не чује ли се тамо пуцањ самоубице, није ли тамо узајамна злоба и борба отровала живот, није ли тамо мржња, завист, светски метеж, по монашком изражавању? И тако ништа не остаде од оптужби монаштва. У годинама првопочетног сазревања, када човек опредељеје свој положај и однос према другима, пред њим иступа једно велико значење хришћанства. Када се он предаје државном и друштвеном послу, он види своју преобразујућу, изграђујућу силу.Но чим даље пође, тим више расте у човеку сазнање свог греха и грехова пред Богом, и види у Христовој вери пут обновљења себе и опроштај грехова. У годинама које нас приближавају гробу, разумевши предлог греховних обмана, препативши у заблудама, у грешкама и страдањима, човек долази до тајне страдања као искупљавајућег подвига, долази до Распетог Искупитеља. Тако се чак у одељено м човеку стално мења однос према хришћанству. Само је Црква моћна и способна васпитати нас тако, да се та једностраност и ти заноси изравнају у нама и да идемо средњим, царским путем Јеванђеља. А Црква високо цени монаштво и види у њему пут спасења изабраних душа и могуће је без грешке говорити и утврђивати да те хришћанске општине, у којим а се гасе или се угасио дух монаштва, тим самим сведоче да су они већ на путу према дегенерацији и смрти. У нашем православном црквеном монаштву није индијски аскетизам, где је страдање безнадежно, где очајање допуњава живот, где се уништавање, прекид и гушење живота јавља идеалом. У Православном црквеном монаштву људи се спасавају у нади.

Оно је велики подвиг и добродетељ; оно није мржња него љубав; оно није погибао него спасење:
Монаштво је живот а не смрт.

АМИН.
С руског превео: јерођакон Герасим (Поповић),
Нова Искра број 34 септембар, 1996

 

[новости] [епархија] [св.сава гк] [епископ] [историја] [манастир]
[публикације] [адресар] [ризница] [апел] [линкови]

   

Latinica

Copyright 2003, 2004, 2005 Gornjokarlovačka Eparhija.
Designed by SeRGio